SISTEMSKO PROJEKTOVANJE INFORMACIONIH SISTEMA

SISTEMSKO PROJEKTOVANJE INFORMACIONIH SISTEMA

Savremene metode projektovanja tretiraju informacioni sistem kao model realnog sistema, što znači da se projektovanje informacionog sistema svodi na nalaženje odgovarajućeg modela realnog sistema. Međutim, realni sistem ne opisuje se u potpunosti modelom podataka, jer model prikazuje stanje sistema samo u jednom trenutku i kako se ono može menjati, ali ne opisuje promene. Zato je potrebno opisati i procese koji menjaju stanje si­stema i formiraju odgovore sistema, odnosno izlaze iz sistema na osnovu poznatih ulaznih podataka.

Izvršavanje procesa u realnom sistemu prate informacioni procesi koji su međusobno povezani tokovima podataka. Pri izvršavanju procesa transformišu se ulazni u izlazne podatke koji predstavljaju u stvari rezultate izvršene obrade podataka. Procesi se opisuju modelom procesa, a opisivanjem procesa opisuje se funkcionisanje realnog sistema jer svaka funkcija sistema obuhvata jedan ili više povezanih procesa. Treba naglasiti da se, kada se razvija informacioni sistem nekog organizacionog sistema, on se vezuje za funkcije sistema a ne za organizacione celine, jer su funkcije postojanije, a interna organizacija je podložna češćim promenama. Na taj način se postiže da se realizovani informacioni sistem što manje menja.

Pošto se usvaja sistemski pristup, savremeno projektovanje informacionih sistema zasniva se na nalaženju jedinstvenog modela realnog sistema za koji se informacioni sistem projektuje i koji se u najvećoj meri opisuje modelom podataka i modelom procesa. Na osnovu modela podataka realizuje se baza podataka koju koriste svi programi koji opisuju funkcionisanje realnog sistema. Funkcionisanje realnog sistema opisuje se modelom procesa.

Model podataka i model procesa se projektuju nezavisno. Nezavisno projektovanje je moguće jer, kada se projektuje model podataka, ne uzimaju se u obzir procesi koji će obrađivati bazu podataka. Projektovanje modela podataka može prethoditi, ili ići paralelno, sa projektovanjem modela procesa jer mnoge funkcije nisu kritične sa aspekta projektovanja. Sem toga, podaci su pretežno zajednički za ceo realni sistem, a funkcije su više lokalne, pa model podataka doprinosi integraciji informacionog sistema.

Naučna oblast koja se bavi analizom podataka i procesa i logičkim projektovanjem informacionih sistema naziva se strukturna sistemska analiza. Strukturna sistemska analiza je pogodna za proučavanje i dugoročno praćenje realnih sistema jer koristi razrađen sistemski pristup, modularnu hijerarhijsku dekompoziciju sistema, jasno definisane koncepte i jednostavan grafički instrumentarijum u vidu dijagrama, tako da daje jasne i pregledne rezultate. Analiza je usmerena, pre svega, na razumevanje i dokumentovanje podataka, jer su podaci jedan od osnovnih resursa informacionih sistema.

GEOGRAFSKI INFORMACIONI SISTEMI

Geografski informacioni sistemi (GIS) predstavljaju specijalne informacione sisteme koji se primenjuju za analiziranje i prikazivanje geografskih i prostornih pojava koje postoje na zemlji, ili koje se mogu desiti. Ova tehnologija objedinjuje metodologije korišćenja baza podataka sa mogućnostima vizualizacije i analiziranja koje pruža upotreba geografskih mapa. Ove mogućnosti izdvajaju GIS od drugih informacionih sistema zbog čega nalaze široku primenu za praćenje i prognoziranje prostornih fenomena, a nalaze veliku primenu i u planiranju poslovanja i strateškom planiranju na lokalnom i globalnom nivou.

U opštem slučaju GIS obuhvata sredstva za prikupljanje podataka, upravljanje podacima, obradu i analizu podataka, i prikazivanje rezultata u grafičkoj i tabelarnoj formi, sa posebnim naglaskom na interne karakteristike geografskih i prostornih podataka. Mogućnosti prihvatanja prostornih podataka, njihove obrade i analiziranja, i rešavanje prostornih zadataka, predstavljaju glavnu karakteristiku geografskih informacionih sistema.

Geografski informacioni sistem (GIS) predstavlja skup integrisanih hardverskih i softverskih sredstava koji se koriste za obradu i upravljanje digitalnim prostornim (geografskim) podacima i odgovarajućim svojstvima tih podataka (atributima).

Podsistemi GIS-a

GIS sadrži četiri glavna funkcionalna podsistema:

· podsistem za ulaz podataka,

· podsistem za skladištenje i pretraživanje podataka,

· podsistem za obradu i analizu podataka,

· podsistem za prikazivanje i izlaz podataka.

Ulaz podataka

Ovaj podsistem omogućava unošenje, prihvatanje i transformaciju prostornih i tematskih podataka u digitalnu (računarsku) formu. Ulazni podaci imaju poreklo uglavnom iz kartografskih dokumenata, visinskih tere­nskih snimaka, fotografija dobijenih daljinskim snimanjem, raznih izveštaja, preglednih dokumenata, itd.

Skladištenje i pretraživanje podataka

Ovaj podsistem omogućava organizovanje podataka, prostornih i njihovih atributa, u formi koja omogućava brz pristup ovim podacima kada se koriste za analizu, kao i brzo i precizno ažuriranje ovih podataka u bazi podataka. Iz tog razloga, u ovom podsistemu je neophodno korišćenje sistema za upravljanje bazama podataka (SUBP) za obradu atributa prostornih podataka, dok se sami prostorni podaci koriste u posebnom formatu podataka.

Obrada i analiza podataka

Ovaj podsistem omogućava definisanje i izvršavanje procedura za obradu prostornih podataka i njihovih atributa u cilju dobijanja izvedenih informacija. Ovaj podsistem se smatra ključnim delom GIS i jasno ga odeljuje od ostalih informacionih sistema sa bazama podataka i sistema za računarsko projektovanje (CAD).

Izlaz podataka

Podsistem za prikazivanje i izlaz podataka omogućava generisanje grafičkih video prikaza, kartografskih dokumenata i tabelarnih izveštaja koji prikazuju informacije dobijene obradom i analizom prostornim podataka.

Koncepti podataka o prostoru

Prostor predstavlja jedno od fundamentalnih ljudskih iskustava. Ljudi teže da prostorno predstavljaju mnoge aspekte svakodnevnog života koristeći različite koncepte, iskustvo, kontekst i ostale kognitivne interpretacije. Tako nam, ova prostorna metafora omogućava da lakše shvatamo i struktuiramo kompleksnu realnost prostora.

Tradicionalna predstava prostora ograničavala se na dve geometrijski definisane promenljive koje su se koristile da opišu određenu lokaciju na površini zemlje. Savremena definicija kazuje da se informacija o prostoru sastoji od koordinata određene lokacije X,Y i parametara - atributa Z1, Z2,...., Zn, karakterističnih za tu lokaciju, dobijenih merenjem ili određenih na neki drugi način. Na ovaj način dobija se niz podataka koji se može predstaviti vektorom, ili generalnije, n-dimenzionalnim prostorom gde svaki atribut prostorne lokacije predstavlja jednu dimenziju, uključujući i vreme kao jednu od dimenzija. Ovakva predstava prostora omogućava, s jedne strane,  generisanje različitih modela prostora koristeći matematičke teorije iz oblasti teorije skupova, algebre, topologije, neeuklidske geometrije, itd. S druge strane, savremena računarska sredstva i metode omogućavaju nam realizaciju informacionih sistema na bazi ovih modela podataka, kao i predstavu dinamičkih n-dimenzionalnih svojstava prostora, koristeći procedure za kompjutersku vizualizaciju.

Kao i u svakom procesu modeliranja, ne može se očekivati da model obezbedi kompletno znanje o određenoj oblasti, ali dobar model koji se zasniva na potpunoj semantičkoj specifikaciji, može dati zadovoljavajuću interpretaciju realnog sistema.

Podaci o prostoru

Osnovni tipovi podataka o prostoru pripadaju podacima koji se tradicionalno mogu naći na geografskim mapama. Pored toga, podatke o prostoru mogu sadržati i druga dokumenta i izvori informacija koji se odnose na prostorno planiranje, zatim na zaštitu, uređenje, upravljanje, korišćenje i izgradnju prostora, itd. Ovo se odnosi na razne vrste prostornih planova, normativne propise o prostoru, službena i bezbednosna dokumenta, naučnu i informatičku dokumentaciju o prostoru, itd.

U svrhu izgradnje informacionih sistema  o prostoru, podaci o prostornim objektima se razdvajaju na dve osnovne komponente:

· podaci o lokaciji (prostorna komponenta),

· podaci o atributima.

Prostorna komponenta sadrži podatke o relativnoj i apsolutnoj lokaciji objekta, dok komponenta o atributima sadrži podatke o karakteristikama objekta koje mogu biti kvantitativne ili kvalitativne po svojoj prirodi. Svaki informacioni sistem o prostoru razdvaja ove dve komponente podataka i one se implementiraju u sistemu koristeći različite modele podataka za svaku komponentu.

Postoji više različitih načina za implementaciju prostorne komponente u okviru informacionog sistema. Tradicionalno, prostorni podaci se implementiraju i prezentiraju u formi geografskih mapa. Postoje dva osnovna modela podataka za realizaciju digitalnih geografskih podataka: vektorski i raster.

Takođe, postoji više načina za realizaciju modela podataka o atributima prostornih objekata, ali je relacioni model podataka usvojen kao standard s obzirom na ogroman napredak u razvoju softverskih alata relacionih baza podataka.

Pored podataka o lokaciji i atributima prostornih objekata, model podataka o prostoru obavezno sadrži i topološke informacije o prostoru, tj. podatke o međusobnim relacijama objekata u prostoru. Topologija prostornih objekata se, pre svega, odnosi na međusobnu povezanost objekata kao i na granične odnose objekata.

Prostorni - geografski podaci se uvek referenciraju u odnosu na koordinatni sistem koji prikazuje lokaciju prostornog objekta na površini zemlje. Postoji više tipova koordinatnih sistema, ali za prikazivanje prostornih objekata koji pripadaju nacionalnim resursima, najčešće se koriste sledeća tri:

· geografski koordinatni sistem koji lokaciju objekta prikazuje pomoću geografske širine i dužine, izražene u stepenima, minutima i sekundama;

· projekcioni koordinatni sistem (Universe Transverse Mercator – UTM) koji lokaciju prikazuje u metrima, normalno referenciran u odnosu na nulti meridijan;

· koordinatni sistem lokalnog premera referenciran u odnosu na neki lokalni prostorni objekat.

Fundamentalne karakteristike podataka o prostoru koje odlučuju o njihovoj primenljivosti su tačnost i kvalitet ovih podataka. Tačnost podataka može se prikazati kao vrednost podatka koja se može prihvatiti kao istinita. Iz tog razloga, mnoge prostorne pojave i fenomeni se mogu prihvatiti jedino kao estimacije približnih procesa nad prostornim objektima. Tačnost obe komponente modela podataka prostora su podjednako važne. Poziciona tačnost prostornog objekta odnosi se na relativnu i apsolutnu tačnost određivanja lokacije objekta. Pri tome, relativna tačnost objekta često ima veći značaj. Tačnost podataka o atributima objekta utiče znatno na procenu realnog stanja u prostoru. Iz tog razloga, interpretacija pojava u prostoru može biti veoma teška i subjektivna,  što često dovodi do pogrešnih saznanja i odluka o prostoru.

Kvalitet podataka predstavlja njihovu pogodnost da se koriste zajedno sa drugim podacima o prostoru. To znači da podaci koji se koriste u jednoj  aplikaciji ne moraju biti pogodni da se koriste u drugoj, što zavisi od tačnosti i razmere podataka, kao i od kvaliteta svih drugih podataka u okruženju. Prema postojećim standardima za prostorne podatke postoji pet komponenata koje određuju kvalitet podataka:

· poreklo podataka,

· tačnost podataka o poziciji,

· tačnost podataka o atributima,

· logička konzistentnost podataka,

· kompletnost podataka.

Modeli podataka o prostoru

Svaki model podataka predstavlja simplifikaciju realnosti koja omogućava koordinisano sagledavanje određenih osobina i ponašanja realnog sistema od interesa. Simplifikacija realnog sistema se zasniva na skupu pretpostavki, a ove pretpostavke određuju kako će rezultati dobijeni iz modela biti interpretirani. Za razliku od drugih tipova podataka, podatke o prostoru je dosta teško modelirati pomoću računara s obzirom na njihovu kompleksnost. U cilju pojednostavljenja podaci o prostoru se dekomponuju u dve komponente od kojih jedna pokazuje podatke o lokaciji objekta u pro­storu, dok druga komponenta sadrži informacije o karakteristikama objekta. Svaki informacioni sistem o prostoru implementira ove komponente kori­steći različite modele podataka koji se razlikuju u konceptualnom,  internom i prezentacionom pogledu. 

INFORMACIONI SISTEMI NA INTERNETU

INFORMACIONI SISTEMI NA INTERNETU

Poslednjih godina, sa naglom ekspanzijom Interneta, pokušano je da se isti principi i tehnologije upotrebe i za realizaciju informacionih sistema. Tako su nastale nove kategorije informacionih sistema nazvane Intranet, Extranet i Virtuelne privatne mreže (VPN).

INTRANET

Intranet nije ništa novo, tako da izgraditi Intranet znači jednostavno upotrebiti Internet principe za prenos informacija unutar granica jedne poslovne organizacije ili sistema.

Kada se ima uvid na veliki obim informacija koje se danas nalaze u kompanijama, uključujući gomilu štampanih informacija kao što je poslovna dokumentacija, kompjuterska dokumentacija, procedure, različite specifikacije opreme, itd, dolazi se do zaključka o velikom značaju predstavljanja ovih informacija tako da budu trenutno dostupne svakom zainteresovanom, putem računarskih mreža. Korisnici informacija više ne moraju da preturaju po gomilama raznorazne dokumentacije, a ni kompanije ne moraju da troše novac i vreme na štampanje dokumenata i informacija, bez posebne garancije da će ih korisnici čitati. Većina od štampanih informacija se obično ne koristi upravo zbog problema dostupa ovim materijalima, a i kada im se pristupi često su zastarelog datuma. Intranet danas koriste mnoge kompanije da bi dostavili privatne korporacijske informacije internim korisnicima.

Intranet je bilo koja interna računarska mreža (LAN ili WAN) koja podržava Internet aplikacije, pre svega World Wide Web servis. Naravno, mreža mora da je realizovana pomoću TCP/IP protokola kao osnovni uslov  da se princip Intraneta može ostvariti. Ako mreža poseduje TCP/IP, onda je lako instalirati WWW servere i pretraživače (browser) koji rade na isti način kao oni na Internetu. Uobičajeno je da Intranet mreža bude priključena na javni Internet preko jednog mrežnog čvora. Ovaj čvor, osim što obezbeđuje povezivanje sa Internetom, ima važnu ulogu da služi kao zaštitna barijera (firewall), u cilju sprečavanja pristupa neželjenih spoljnih korinika na kompanijski Intranet.

Svaka veća firma danas poseduje veliku količinu poslovnih  informacija koje mora dostaviti svojim zaposlenim, kao i svojim spoljnim klijentima. Sledeća lista predstavlja primer različitih tipova dokumenata koje kompanije tradicionalno distribuiraju:

Dokumenti

Svaka veća firma danas poseduje veliku količinu poslovnih  informacija koje mora dostaviti svojim zaposlenim, kao i svojim spoljnim klijentima. Sledeća lista predstavlja primer različitih tipova dokumenata koje kompanije tradicionalno distribuiraju:

- Uputstva za kurseve i procedure;

- Uputsva vezana za kvalitet;

- Standard ISO 9000 – radne instrukcije;

- Programi koji se odnose na zaposlene;

- Uputstva za korišćenje softvera;

- Uputstva za rukovanje hardverom;

- Neprekidna pomoć;

- Objašnjenja o raznim standardima;

- Seminari;

- Uputstva za obuku kadrova i razni priručnici;

- Novosti u kompaniji i različita obaveštenja;

- Mape i šematski prikazi;

- Kompjuterski izveštaji;

- Korisnički podaci;

- Literatura vezana za prodaju i marketing;

- Cenovnici;

- Katalozi proizvoda;

- Objavljivanje stručnih radova i izveštaja.

Elektronska dokumentacija

Kompanije poseduju brojne forme dokumentacija smeštene na kompjuterima u obliku elektronske dokumentacije, kao i komponente softvera koje se tradicionalno prenose preko disketa ili preuzimaju preko mrežnih čvorova. Ovde se mogu nalaziti:

- Podaci o testovima;

- Korisnički podaci;

- Obrasci za dokumente;

- Softverske aplikacije;

- Komponente programerskih alatki.

U prošlosti mnogi od ovih resursa su bili sakriveni ili veoma teško dostupni preko računarske mreže. Danas, Intranet tehnologija omogućava kataloški prikaz resursa, u kontinualnom režimu rada, za korisnički pregled i njihovo automatsko preuzimanje, od strane bilo kog korisnika koji ima dozvolu za takvu radnju.

Interaktivna komunikacija

Postoje različite vrste dvosmerne komunikacije unutar kompanije koje mogu biti pokrivene interaktivnom komunikacijom. To su najčešće:

- Nadzori nad procesima i dobijanje povratnih informacija;

- Upiti o progresu poslova i poslovni izveštaji;

- Distribucija memoranduma, komentara i diskusija;

- Unos i prikupljanje podataka;

- Interaktivni upiti bazama podataka;

- Promocija proizvoda i naručivanje.

Intranet omogućava da se komunicira sa zaposlenima, korisnicima ili spoljnim klijentima, prezentovanjem informacija koje zahtevaju povratne informacije, njihovo prihvatanje i obrada podataka automatski kroz baze podataka. On, takođe, podržava spontano korisničko pretraživanje arhiviranih informacija i baza podataka.

EKSTRANET

Ekstranet je privatna računarska mreža koja koristi Internet protokole i javni telekomunikacioni sistem za razmenu poslovnih informacija i operacija, sa spoljnim korisnicima, dobavljačima ili proizvođačima. Ekstranet se može posmatrati kao deo kompanijskog Intraneta koji je dostupan korisnicima van kompanije, pre svega za razmenu velike količine podataka putem Interneta, za distribuciju kataloga proizvoda, za saradnju sa drugim kompanijama u cilju pravljenja zajedničkih projekata, za razvoj i korišćenje programa obuke sa drugim kompanijama, za distribuciju noviteta koji su od interesa za partnerske kompanije, itd. Na ovaj način, omogućava se ljudima van kompanije da jednostavno učitaju Internet (Web) prezentaciju kompanije i dobiju neophodne informacije za koje su zainteresovani. U mnogim situacijama, spoljni korisnici kojima su neophodne neke interne informacije drugih kompanija, žele da do njih dođu na najbrži mogući način. Pristup preko Interneta na Intranet kompanije pomoću Web prezentacija automatizuje ovaj kontakt korisnika, u najvećoj mogućoj meri, pri čemu se štedi na resursima, a povećava se i produktivnost. Mora se naglasiti da se pristup spoljnih korisnika na Intarnet kompanije dozvoljava samo posebno odabranim klijentima i da je strogo kontrolisan mnogim zaštitnim postupcima.

Kada se planira Ekstranet, mora se razmotriti širok spektar informacija koje mogu biti tražene ne samo od strane trenutnih klijenata, već i od budućih, zatim od potencijalnih saradnika, kao i od mogućih organizacionih promena same kompanije.

Ovde će biti nabrojane neke od informacija koje je moguće staviti na Web prezentaciju kompanije za korisnike Ekstraneta:

- Brošure proizvoda;

- Elektronski katalozi;

- Specifikacije proizvoda;

- Promocije proizvoda;

- Odgovori na često postavljana pitanja;

- Naručivanje i plaćanje putem Interneta;

- Uputstva za rukovanje proizvodima;

- Liste klijenata;

- Distribucija softverskih proizvoda preko mreže;

- Detalji garancije;

- Formulari za žalbe kupaca;

- Ponuda posla za nove radnike.

Na osnovu ove liste može se zaključiti da postoji značajna razlika u tipu informacija koje se stavljaju na Ekstranet i na Intranet. Iste prednosti koje Internet tehnologije donose Intranetu kod Ekstraneta su, pre svega, projektovane tako da ubrzaju posao između poslovnih ljudi. Zbog toga Ekstranet zahteva sigurnost i privatnost, što se obezbeđuje implementacijom zaštitnih sredstava (firewall), kodiranjem poruka i korišćenjem specijalnih - virtualnih privatnih mreža (VPN) za komuniciranje kroz javnu Internet mrežu, sve u cilju pristupa Intranet mrežama kompanija.

ARHITEKTURE INFORMACIONIH SISTEMA

BLOG

Blog je zapravo vrsta prazne knjige u koju možemo uneti bilo što pa on tako može biti: vrsta zapisnika, dnevnik, rečnik ili pismeni portfolio, u zavisnosti od vrste unetog sadržaja.

Blogovi nam daju mogućnost zapisivanja sadržaja hronološkim redom (od najsvežijeg prema najstarijem) Čitaoci imaju mogućnost komentarisanja bloga, što nam daje direktnu povratnu informaciju o postavljenom sadržaju .

Sadržaj koji stavljamo na blog može biti tekst, slike, datoteke, audio i video .
Objavljvanje sadržaja je vrlo jednostavno i brzo i ne zahteva posebno informatičko znanje.

ARHITEKTURE INFORMACIONIH SISTEMA

Ovaj blog posvećen je razmatranju arhitektura informacionih sistema, opisu njihovih osnovnih osobina, relativnih prednosti i nedostataka, kao i mogućnostima da se sa postojećih centralizovanih arhitektura softverski sistemi presele, uz što je moguće manje problema, na savremeniju distribuiranu i klijent-server arhitekturu.

Centralizovana arhitektura

Prema sadašnjim stavovima (a koji teško da će se menjati u dogledno vreme), postoje dve osnovne arhitekture: centralizovana i distribuirana.

Slika 1. Centralizovana arhitektura računarskog sistema.

Najstarija je centralizovana arhitektura, slika 1, u kojoj postoji jedan glavni računar na kojem se izvršavaju programske aplikacije i kojem korisnici pristupaju preko mreže terminala, lokalnih ili udaljenih. U većini slučajeva, centralni računar nalazi se u sklopu nekog računskog centra, sa raznim pratećim uređajima (klimatizacija, besprekidno napajanje, itd) i obučenim osobljem koje ga opslužuje.

U pogledu podataka, karakteristično za ovu arhitekturu je da postoji samo jedna kopija svih podataka, i to, naravno, na centralnoj računarskoj mašini. Zaštita integriteta podataka poverena je sistemu za upravljanje bazom podataka, koji treba da omogući konkurentan pristup nekolicini kori­snika. Takođe, uz pomoć mehanizma transakcija i žurnala (logističkih datoteka), sistem obezbeđuje oporavak u slučaju fizičkog otkaza neke od svojih komponenata. U pogledu bezbednosti podataka, radi se u okruženju nekog višekorisničkog operativnog sistema, koji sam po sebi poseduje izvesne mehanizme zaštite podataka od neovlašćenog pristupa, dok sistem za upravljanje bazom podataka može, po potrebi, da uvede dodatne mehanizme zaštite. Arhiviranje podataka olakšano je činjenicom da se može vršiti odjednom nad svim relevantnim podacima, i to sa jednog mesta.


U centralizovanom sistemu postoji, najčešće, i samo po jedna kopija svih programskih aplikacija za pristup podacima u bazi koju koriste svi korisnici. Time je znatno olakšano održavanje aplikacija, u slučaju uvođenja nove verzije, pa je nova verzija dostupna odmah svim korisnicima.

U ovakvoj arhitekturi, kompletan aplikacioni program se izvršava na centralnom računaru, dok terminal, bez obzira da li je sa centralnim računarom povezan direktno, ili pak nekim telekomunikacionim kanalom (modemom), predstavlja samo prost ulazno-izlazni uređaj, i na njemu se ne vrši praktično nikakva obrada podataka. Ovakve aplikacije nazivaju se centralizovanim, i u njima korisnik direktno komunicira sa programskom aplikacijom koja, na osnovu korisnikovih zahteva, izvršava odgovarajuće akcije, uključujući tu i razne obrade nad podacima.

U ovakvoj arhitekturi može postojati i više centralnih računara ra­zličitih mogućnosti, ali karakteristično je da su ti računari međusobno povezani u relativno maloj meri, ili češće uopšte nisu povezani. Stoga, sa stanovišta korisnika, oni predstavljaju zasebne računare na kojima se izvršavaju zasebne programske aplikacije.

Distribuirana arhitektura

Slika 2. Distribuirana arhitektura računarskog sistema.

Problemi koji nastaju kao posledica potrebe da se centralnoj bazi pristupa sa geografski ponekad vrlo udaljenih lokacija doveli su do razvoja druge, tzv. distribuirane arhitekture, kod koje su programske aplikacije i podaci fizički distribuirani, tj. smešteni na više fizički i geografski različitih lokacija. Distribuiranost aplikacija znači da u sistemu postoji više kopija jednog (fizički ili funkcionalno) istog aplikacionog programa, ili paketa programa, koje pristupaju podacima. Distribuiranost podataka podrazumeva postojanje jedne ili više baza podataka, smeštenih na više centralnih računara, kao na slici 2. Ovi su računari međusobno povezani neki brzim komunikacionim medijumom, specijalizovanom vezom ili  drugom računarskom mrežom, pošto je saobraćaj podataka između njih u principu veoma intenzivan.

Karakteristično za distribuiranje podataka je da korisnik ne mora (i najčešće uopšte i ne treba) da zna gde se zaista podaci nalaze. Ukoliko podaci nisu smešteni u lokalnoj bazi, aplikacija inicira slanje zahteva ili ka bazi koja čuva tražene podatke, ili svim drugim bazama u nadi da će se prava baza podataka odazvati i poslati tražene podatke.

Ukoliko su samo podaci distribuirani, a ne i aplikacije, onda se, kao i u slučaju centralizovane arhitekture, sva obrada podataka odvija na centralnim računarima.  Pored standardne aplikacije za pristup podacima i komunikacionog softvera koji podržava rad korisnika, potreban je još i softver koji obavlja preusmeravanje i prosleđivanje zahteva korisnika, odnosno prihvatanje i formatiranje odgovora (rutiranje). Ovi poslovi se moraju obaviti tako, da budu potpuno transparentni za korisnika - drugim rečima, on ne treba ništa da zna o tome gde su podaci i odakle ih je dobio, osim što je vreme odgovora nešto duže nego u slučaju kada se podaci mogu preuzeti iz lokalne baze.

Klijent-server arhitektura

Razvoj hardvera i softvera naveo je projektante na razmišljanje o strukturiranju i boljoj modularizaciji programa, u vezi čega se pojavilo i pitanje razdvajanja dela programske aplikacije koja je zadužena za komunikaciju sa korisnikom, od delova koji pristupaju podacima i obavljaju njihovu obradu. Pokazalo se da se zadaci jednih i drugih delova aplikacije dovoljno razlikuju, te da zaslužuju prilično različite pristupe pri projektovanju i realizaciji. Počelo se sa razlikovanjem delova aplikacije koji služe kao posrednici preko kojih korisnici traže obavljanje izvesnih zadataka ili usluga (klijenti) od delova koji te usluge obavljaju (serveri).

Razvoj teorije i prakse baza podataka naveo je projektante na ra­zmišljanje o distribuiranim bazama, gde bi podaci i/ili programi za pristup tim podacima bili fizički smešteni na više računara, a njihov razmeštaj trebalo bi da bude potpuno transparentan za korisnika. Ovakav pristup proje­ktovanju prirodno je predodređen za realizaciju u okviru klijent-server arhitekture; mada je realizacija arhitektura u kojima su podaci potpuno distribuirani još uvek složena i ne sasvim praktična.

Pod klijent-server arhitekturom se podrazumeva arhitektura računarskog sistema u kojoj su (u posebne aplikativne programe) razdvojene funkcije pristupa podacima i funkcije korisničkog interfejsa. U opštem slučaju, klijent-server arhitektura je ona, u kojoj neki softverski modul, odnosno aplikacija (klijent) zahteva (i dobija) unapred dogovorene usluge (i podatke) od drugog softverskog modula, odnosno aplikacije (servera).

Po pravilu se, ovakva arhitektura realizuje preko neke lokalne ili druge računarske mreže, odnosno preko labavo spregnutih više računarskih sistema.  Najčešće se podaci i serverski deo softvera nalaze na jednom računaru, dok se klijentski deo softvera nalazi na jednom ili više računara povezanih sa serverskim, odakle krajnji korisnici pristupaju serveru.

Klijenti i serveri su obično povezani nekom računarskom mrežom lokalnog ili srednjeg dometa (LAN, WAN).  Moguć je i slučaj da se klijenti i serveri nalaze u fizički različitim mrežama, povezanim uz pomoć odgovarajućih komunikacionih uređaja. Klijentski programi pristupaju podacima smeštenim na serveru šaljući odgovarajuće zahteve, na koje server odgovara šaljući tražene podatke i statusne informacije.

Klijent-server arhitektura može se smatrati i varijantom distribuirane obrade podataka, pri čemu su pojedine komponente sistema specijalizovane za određene zadatke. Međutim, ovakvu arhitekturu treba razlikovati od prave distribuirane arhitekture, gde je svaka od komponenata, u principu, sposobna za obavljanje svih zadataka.